data-nosnippet>
Lekari kažu da nema uspešne terapije bez tačne dijagnoze. Srbija, danas, upravo to i jeste … dijagnoza. No, nedostaje samo onaj deo o tačnosti. Zato je neophodno krenuti od činjenica i govoriti o Srbiji u trećem licu, kao o pacijentu koji nam je potpuno nepoznat, sa kojim nemamo nikakvog dodira, a kamoli emotivnih ili rođačkih veza. Bez ulepšavanja i poetisanja, samo opisom i nabrajanjem uočenih činjenica, rekao je Nenad Čanak.
Srbija je formalno republika koja ima svoj Ustav i iz njega izvedene zakone. Ustav je bez rasprave u Skupštini donet 2006. godine a obavezni referendum je trajao nečuvena dva dana (i jednu noć), i ni tada nije dobio (recimo u Vojvodini) neophodnu većinu. Već u preambuli je podvučena (do tada nepostojeća) razlika u statusu autonomnih pokrajina, Kosova i Metohije sa jedne strane (kojoj je predviđena “suštinska autonomija” koja će biti definisana posebnim ustavnim zakonom), i Vojvodine (za koju NIJE predviđena ni približno tolika autonomija). Ustavni zakon o pokrajini Kosovo i Metohija nikada nije napisan (čak ni u prednacrtu) što samo dokazuje da već u vreme donošenja Ustava nije ni bilo namere da se KiM uključuje u državnopravni sistem Srbije. Vlada Koštunice Dr Vojislava je napravila “plan” o postupanju ako Kosovo proglasi nezavisnost, i taj plan je sadržao samo jednu tačku a to je da Srpska Pravoslavna Crkva na KiM preuzme ulogu paralelne državne strukture Srbije na toj teritoriji, od školstva do platnog prometa.
Član 11 Ustava kaže: “Republika Srbija je svetovna država. Crkve i verske zajednice su odvojene od države. Ni jedna religija se ne može uspostaviti kao državna ili obavezna”.
U međuvremenu su gradovi, javna preduzeća, škole, pa čak i policija u Srbiji dobili “krsne Slave” karakteristične za Srpsku pravoslavnu crkvu, a Vojska Srbije redovno učestvuje u procesijama SPC (ali ni jedne druge verske zajednice).
Član 5 Ustava: “Političke stranke ne mogu neposredno vršiti vlast niti je potčiniti sebi”.
Poverenici SNS-a direktno naređuju državnim organima kako će postupati (pogledati pod Branko Malović i teror u južnom Banatu) – zloupotreba inspekcija i drugih državnih instrumenata kao način terorisanja privatnih preduzeća i radnji da bi se suzbila mogućnost čak i zapošljavanja opoziciono orijentisanih ljudi.
Preuzimanje od strane vladajuće stranke praktično svih elektronskih medija sa nacionalnom pokrivenošću (uz tajne dogovore sa “opozicionim medijima” o listama “poželjnih i nepoželjnih” gostiju).
Stvaranje “opozicije” od strane režima. S obzirom na medijsku blokadu, u žižu javnosti su dolazili samo oni koje je režim smišljeno napadao. A.Vučić godinama nije propuštao da napada “Đilasa i Šolaka” da bi mediji pod njihovim uticajem mogli da proizvedu tip “opoziciono vidljivih” ljudi čija je zajednička osobina spremnost da nikada ne zadaju režimu ni jedan istinski udarac. Tako, na primer, ni jedno od “skandaloznih” otkrića opozicije o “zloupotrebama režima” nisu dali nikakav rezultat koji bi u krajnjem ishodu imao ikakav sudski proces ili bar iole dugoročnije interesovanje javnosti.
Ukidanje lokalnih medija i totalna koncentracija medijskog prostora u beogradske koordinate pod kontrolom vlastodržačke oligarhije tesno upletenih interesa učinilo je promene na lokalu (kakve su bile postignute pobedom opozicije u gradovima 1996. godine) praktično nemogućim. A bez pobede na lokalu ne postoji osnova iz koje se može izgraditi struktura sposobna za pobedu na nacionalnom nivou.
Studentska pobuna iz novembra 2024. je dala određenu nadu da postoji šansa za stvaranjem širokog fronta sposobnog da iznese neki tip revolucionarnih promena. Međutim, u roku od par nedelja su nadležne službe uspele da onesposobe taj potencijal ubacujući nekoliko razaračkih teza koje su studenti olako prihvatili kao svoje:
Naša borba je striktno nenasilna. (Striktno nenasilje čini da niko ne brani napadnute ljude koji protestuju i ne postoji spremnost na solidarnost pri hapšenjima, čime se ostavlja otvoren prostor za nekažnjeno nasilničko ponašanje sa druge strane.)
2.Ne želimo kontakt ni sa jednim političarem, niti sa bilo kime ko je ikada bio u politici, jer su svi oni kompromitovani političkim angažmanom. (A onda se dođe do podvale koja se zove “hoćemo izbore”, što je eksplicitno politički zahtev. Ne uključiti ljude koji imaju političko iskustvo u tematiku izbora je naivno i obezbeđuje sigurnu pobedu SNS i njenih satelita. Na primer, PRE izbora se mora promeniti izborni zakon koji je 2000. napisao Vojislav Šešelj LIČNO i srediti birački spiskovi da se iz njih izbace nepostojeća lica, kao i lica bez stalnog boravka u Republici Srbiji. To niko nije rekao studentima jer su ti zahtevi ZAISTA opasni za režim.) Prazna priča da će kandidati sa “studentske liste” potpisati da “neće izdati” ne znači mnogo. Jači efekat (i pritisak) bi izazvala akcija da svi studenti koji stoje iza te liste javno potpišu da se neće iseliti iz Srbije najmanje 10 godina od kada diplomiraju i da će nastaviti sa svojom borbom za pravednije društvo.
3.Učestvovaćemo na izborima sa listom koju će činiti ljudi koji se nisu kompromitovali u politici do sada. (Mandat pripada poslaniku i uvoditi ljude koji nisu nebrojeno puta testirani na otpor pritiscima i iskušenjima znači samo napraviti ogromno tržište za prebege iz najraznovrsnijih razloga. Čak ni stranke nisu uspevale da zadrže proveravane ljude, a kamoli lista bez ikakve unutrašnje koherentnosti i kohezije.)
4.Pravićemo skupove kojima ćemo režimu pokazati koliko nas je. (Na taj način je do sada propao Savez za Srbiju, 1 od 5 miliona, Srbija bez nasilja i ko zna koliko još naivnih (ili podmuklih?) pokušaja tipa “Ako nas izađe dovoljno na ulice, On će sam pasti”. Neće. To služi samo da se ljudi umore, a to će se kad tad desiti ako ne bude bilo opipljivih rezultata.
Zahtevi su od starta pogrešno formulisani. Tražena je ostavka Premijera i Gradonačelnika Novog Sada. Desilo se i jedno i drugo, i nije bilo nikakvog pomaka. A razlog je jednostavan: dokle god sledećeg izglasava ISTA parlamentarna većina, promene nisu moguće. Jedini pravi zahtev je “Trenutna i neopoziva ostavka Vučića sa mesta Predsednika Republike”. Ako nema drugog razloga (a bezbroj ih je), a ono bar “zato što je pomilovao četiri stranačka batinaša koji su našoj koleginici slomili vilicu.” Ili “Zato što je pomilovao osobu koja je našu drugu koleginicu namerno udarila kolima i polomila joj lobanju”.
Srbijom su prolazile mnoge vojske i sile kroz istoriju. Kada bih se zadržao samo na Vojvodini i samo u XX veku, bili su tu i Hortijevci i Salašijevi Strelasti krstovi, i Ustaše i Waffen SS divizija Princ Eugen, i svi su imali jednu sličnost sa žandarmerijom koja prebija ljude po ulicama: Niko od njih nije imao na uniformi ni ime ni identifikacioni broj po kome bi se posle mogao konkretni počinilac identifikovati. Ali, bila je i jedna razlika: Niko od počinilaca strašnih zločina, od novosadske Racije do streljanja đaka u Kragujevcu… nije imao pokriveno lice. A zašto je danas to tako?
Zato da se ne bi videlo da u ti “policajci” u stvari kriminalci koje je režim uveo u policijske redove i obukao im uniforme tako što ih je prvo BIA regrutovala za svoje potrebe (bez ikakve bezbednosne provere) a plaćala neometanjem pri rasturanju narkotika i prikrivanjem krivičnih dela, a onda ih prosledila Ministarstvu unutrašnjih poslov kao “rukovodeći kadar”.
Dakle, dijagnoza: Srbija je klerofašistička tvorevina izrešetana ruskim poluprivatnim obaveštajno kriminalnim službama, prostor pogodan za obuku terorista koji treba da posluže za izazivanje nereda i državnih udara u širem okruženju (od Crne Gore 2016. do Moldavije 2025.), Putinova “kasarna na Drini” zatučenog kritičkog mišljenja, neprijateljska prema mišljenju kao takvom. Pandursko kriminalni klijentelistički brlog u kome je jedino (privremeno) bezbedan onaj ko pristane na autobus, sendvič i odustajanje od poslednjih tragova ponosa.
Prostor na kome je Ustav mrtvo slovo na papiru, zakoni su “za protivnike”, što bi rekao do skora najpokvareniji čovek u istoriji Srbije, Nikola Pašić. Prostor koji se otima o “tri najveća Srbina, Teslu, Pupina i Milanovića”, od kojih ni jedan nije rođen u Srbiji niti se u njoj proslavio. Prostor koji se kune u Kosovski zavet i kome je “Kosovo glava Lazarova” (što bi rekao izmislitelj koještarije „Kad se vojska na Kosovo vrati …” Risto Radović poznat pod pseudonimom Amfilohije), a niko da spomene ćerku Lazarovu (i carice Milice), Oliveru, koja se godinu dana posle kosovskog boja udala za Bajazita, sina Muratovog. Prostor na kome se do prekjuče “Beograd branio u Kninu”, pa posle niko iz Beograda ne ode godinama ni na jednu komemoraciju žrtvama Oluje u Hrvatsku. Prostor koji je sigurna kuća za osuđene ratne zločince iz Bosne i Hercegovine, za Radoičiće sa crvenih Interpolovih poternica. Prostor u kome će za BG oligarhiju (klupko zmija) uvek biti, a ostali će… do smrti skapavati u “unutrašnjosti”.
U debelom crevu, da preciziram.
A ko mi kaže “a Tebi, ako se ne sviđa, idi”, neka se “nosi u tri pičke materine” (da citiram obraćanje kralja Stefana Uroša II Milutina Vojvodi Novaku Grebostreku). Ja nemam rezervnu ni domovinu ni otadžbinu, tu su mi grobovi predaka, tu su mi se deca rađala. Ovo je moja zemlja.
I moja, da budem precizan.