Pravni stručnjak dr Milan Blagojević kaže da u vezi slučaja “Vijadukt” tri stvari nisu jasne:
1. kako je (otkud, na koji način) BiH pristala (i ko je u ime BiH to učinio, na koji način) da bude tužena u ovom sporu pred Centrom u Vašingtonu, kada BiH nije dodijelila Vijaduktu koncesiju 2004. godine, već je to učinila isključivo Republika Srpska;
2. da li je u koncesionom ugovoru između Republike Srpske i Vijadukta iz 2004. godine bilo to ugovoreno, da BiH, a ne Republika Srpska, bude strana u arbitražnom sporu ako do njega dođe;
3. da li je onda BiH potpisala takav koncesioni ugovor iz 2004. godine sa takvom arbitražnom klauzulom.
“Ove nejasnoće postaju još više zanimljive ako se uzme u obzir član 25. Pravila Internacionalnog centra za rješavanje investicionih sporova (Centar u Vašingtonu).
Iz tog člana proizlazi da je i Republika Srpska mogla biti tužena u konkretnom slučaju pred tim centrom, jer prema tom članu stranka u postupku može biti i uža teritorijalna jedinica unutar države”, navodi u izjavi BN Blagojević.
On naglašava da su to pitanja koja bi morala biti istražena u sklopu predmeta koji je o aferi “Vijadukt” otvoren u Tužilaštvu BiH.
“Naime, kada se pažljivo pročita član 25. stav 1. Pravila postupka Centra u Vašingtonu, iz njega proizlazi da ako država, u ovom slučaju BiH, označi i obavijesti Centar da u konkretnom sporu nije ona stranka, već da je to neka njena uža teritorijalna jedinica (any constituent subdivision – kako stoji u tom stavu), onda ne može BiH biti tužena, već njena teritorijalna jedinica, a to je u ovom slučaju Republika Srpska”, navodi Blagojević i dodaje:
“Da je tako postupila BiH, a nije, ne bi ni Centar mogao voditi postupak protiv nje nego protiv RS”.
