Niko ne zna da isprati kao Bosna.
To se najbolje vidi ovih dana po odlasku Halida Bešlića.
Koliko ljudi, koliko emocija.
Setite se pre mesec, dva,
koliko je dirljiv bio ispraćaj Josipa Pejakovića,
i koliko je dobrog taj čovek pokrenuo u ljudima.
Pa Abdulah Sidran kada je otišao,
pa Kemal Monteno,
pa Davorin Popović.
Danas i Damir Ibrahimović, veliki filmski stvaralac,
koji je bosanski film podigao na nivo evropskog.
Nema ih, a tu su.
Ako svet zaboravlja, Bosna ne zaboravlja.
Kada odem u Bosansku Krupu, kao da odem kod Ćopića.
Kada odem u Mostar, kao da odem kod Šantića.
Kada odem u Trebinje, kao da odem kod Dučića.
Kade odem u Stolac, kao da odem kod Maka Dizdara.
Kada odem u Bosanski Petrovac, kao da odem kod Skendera Kulenovića.
Kada odem u Sarajevo, čeka me Sarajlić.
Principov pucanj i dalje odjekuje,
a on kao da se i dalje krije negde iza ugla, da ga ne uhvate.
Kada odem u Banja Luku, tamo je i dalje Petar Kočić.
Ivo Andrić u Travniku.
Duško Trifunović u Brodu.
Svi su tu, iako ih odavno nema.
Kada odem u Tuzlu, čeka me Meša, Derviš Sušić.
Mirza Delibašić kao da se još nije penzionisao,
i dalje leti po terenu,
a nema ga već četvrt veka.
To može samo Bosna.
Sve je u Bosni živo, i kada ćuti.
I kamen ima dušu, i reka ima priču, i tišina ima glas.
U Bosni se ne odlazi – Bosna se nastavlja.
Bosna ne deli ljude na žive i mrtve, sve što je vredelo i vredi,
u njoj je i dalje živo.
Bosna se ne boji smrti, ona slavi život, kroz smrt,
i to je ono najuzvišenije.
Gde i kada odlaziš, ostaješ.
Zato su Boško i Admira i dalje živi.
Zato je i rat devedesetih, koliko god da je bio težak,
pretvoren u najlepšu poeziju preživljavanja i ljubavi,
gde svega ima, a najmanje mržnje.
Često idem u Sarajevo, ne da se družim,
nego da se vratim sebi i sakrijem od svega,
u svetu gde nigde prošlost nije tako živa,
a svaki korak uspomena.
Niko ne zna da čuva sećanje kao Bosna.
U njenom oproštaju nema kraja.
Svaki put kada neko ode, Bosna ga sačuva.
I dok ima Bosne – ima i onih koje je ispratila.
Zato Halid ovih dana nije otišao,
nego se ponovo rodio,
i življi je nego ikad.
Stefan Simic