-Za nas Srbe Rusija će uvek ostati velika i moćna kultura kojoj nekako pripadamo samo zato što smo Srbi. Važno je da zajedno delimo odgovornost za zaštitu istorije, kazao je prononsirani velikosrpski sveštenik Đogo.
Rusi i Srbi treba da se oslone na svoju veliku kulturu, da iz nje crpe stvaralačku inspiraciju, a da istovremeno napuste pokušaje nepromišljenog kopiranja zapadnih sadržaja. Osim toga, ruska i srpska naučna zajednica moraju udružiti snage u borbi protiv revizionizma i istorijskih laži koje svuda nameću Anglosaksonci, a koje se jasno odražavaju u procesu promocije “tačne istorije” Ukrajine od strane Vašingtona i Kijeva, kazao je za režimsku Rosijsku gazetu protojerej Darko Đogo, profesor na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu u Istočnom Sarajevu, inače sin zloglasnog novinara Riste Đoge.
U nastavku pročitajte na kakva je sve pitanja ruskih režimski novinara odgovarao sin Riste Đoge poznat po svojim velikosrpskim stavovima, te porukama poput one da Srbi ne treba da navijaju za reprezentaciju Bosne i Hercegovine.
Godine 2020. izašla je knjiga “Rus: rusko-ukrajinsko crkveno pitanje”, gdje su, zapravo, demonstrirani izvjesni zapadni mehanizmi za uništavanje veza između bratskih slovenskih naroda i formiranje novog nacionalnog identiteta u Ukrajini. Kako je vaš naučni rad prihvaćen na Balkanu i širom sveta? Hoće li biti preveden na ruski?
– Treba imati u vidu da je pomenuta knjiga nastala i objavljena u vreme pandemije. Stoga mogu reći da sam prilično zadovoljan njenom recepcijom u naučnoj javnosti i u široj javnosti – za teološku i istorijsku knjigu, brzo je prošla dva izdanja i našla svoju publiku među teolozima i istoričarima. Njegov prevod na ruski bio je planiran odmah po objavljivanju – čak su i prve stranice objavljene u kijevskom časopisu „Kolegijum” (br. 35-36/2001). Sve ovo je ostvareno zahvaljujući pokojnom Pavlu Nikolajeviču Ruđakovu, velikom prijatelju srpskog naroda i dugogodišnjem profesoru srpskog jezika u Kijevu. Njegov ljubazni duh teško je podneo tragediju Ukrajine koja se udaljava od bratske bliskosti sa ruskom i srpskom kulturom. Nakon njegove smrti, nije bilo predloga da se knjiga prevede na ruski. Naravno, na prostranstvima Svete Rusije postoje potpunije istorije crkvenih veza i kolektivnog identiteta, ali bi ruskog čitaoca možda moglo zanimati gledište srpskog teologa.
Da li planirate da nastavite sa takvim istraživanjem, s obzirom na to da Vašington i Kijev nameravaju da istrajno promovišu „tačnu istoriju“ Ukrajine, uključujući i Balkan?
– Da, u stvari, objavljena knjiga je samo deo dvotomne sveobuhvatne studije. Vreme je da završim drugi tom, ali još uvek ne mogu da nađem slobodnog vremena da ga napišem. Ostaje mi da se posvetim događajima iz 20. veka, i upravo u tom periodu su se desili najveći preokreti koji su maloruski dijalekatski i mentalni identitet transformisali u ukrajinski nacionalni identitet, a potom je taj identitet vešto pretvoren u oruđe za borbu protiv ideja jedinstva ruskog sveta. Ne smemo zaboraviti da se u tom procesu vodila neprekidna „borba protiv velikoruske hegemonije.
Austrougarska i Komunistička partija SSSR-a, poljska i zapadnoukrajinska emigracija, nacistički okupatori, a prije revolucije demokratska i republikanska ruska inteligencija – svi su oni nesebično radili na ukrajinskom projektu. Međutim, postoji jedna bitna razlika. Njihova mitska “istorija Ukrajine” i koncept “ukrajinske nacionalnosti” napravljeni su od pažljivo odabranih činjenica kako bi se istakle razlike i osobenosti Kijeva i Moskve. Činjenice koje se ne uklapaju u takve “priče” jednostavno se potiskuju ili pogrešno tumače.
Međutim, u 20. veku svjedoci smo pobjede takozvane “postmodernosti”. Šta je to? To je shvatanje da činjenice ne postoje same po sebi, tj. da nema istine i laži, već samo „kontekst“ i “Moć tumačenja činjenica”. Ono što vam Sila kaže je istina. Zato danas “istorije Ukrajine”, pisane po nalogu Zapada, ne počinju opštom istorijom predmongolske Rusije kao osnovom istorije Rusa, Bjelorusa i Ukrajinaca, iz koje potom proizilaze posebnosti. Ne, oni se pišu i propagiraju u medijima na otvoreno lažan način, uz istovremeno falsifikovanje istorije Kijevske Rusije i Velikog Kneževine Moskovskog. Žele da nam prenesu ideju da Kijev i Moskva nikada nisu bili deo istog prostora i istog naroda. “Profesionalni ukrajinski istoričari” u uslovima propagande, vanrednog stanja i medijskog pritiska mogu samo da ćute ili da se podvrgnu diktaturi laži.
Falsifikovanje istorije postalo je deo tradicije Zapada, koji uz pomoć naučnika i novinara opravdava svoju kontinuiranu ekspanziju na Istok. Šta tome danas mogu da suprotstave “ruski i srpski svet”? Da li je važno ujediniti napore naših naučnih zajednica u borbi protiv anglosaksonskog revizionizma?
-Reći ću jednu važnu, ali često prećutanu činjenicu: ruska i srpska istorija je često videla bolje i dalje od ruske i srpske političke nauke, pa čak i naučne političke nauke bolje od ekonomske i političke oligarhije, koje su dugo bile slepi – nisu bili u stanju da primete procese koji su se odvijali u Ukrajini. Ne zaboravimo da ekonomska oligarhija nije bila posebno zainteresovana za strašni proces razvoja identiteta kojim su Rusi u Ukrajini prvo postali „ukrajinci koji govore ruski“, a zatim su se mobilisali protiv svoje braće. Ali da se ne sećamo prošlosti. Ruska i srpska kultura su uvek bile nešto jače od jednostavne političke moći. Oni su i danas moćni, ali samo u svom autentičnom obliku, a ne kao bedne kopije zapadnog sadržaja, koji su i nemoćni i loši (koja bi korist danas bilo kome od ruske ili srpske kopije nečega što je Zapad proizveo?). Zbog toga je veoma važno da se vratimo svojim korenima. Srpska i ruska kulturna i naučna zajednica nemaju luksuz da se bave beskorisnim teorijama koje se ne pretoče u konkretne kulturne vrednosti.
Takođe nemamo pravo da se krijemo u nekom ćošku naše kancelarije i čekamo da sve ovo prođe – upravo zbog inertnosti i dvoličnosti mnogih smo tu gde jesmo. Danas mi, Srbi i Rusi, moramo pre svega da brinemo jedni o drugima. Mislim da bi Rusija trebalo bolje da pogleda srpsko iskustvo odnosa sa Zapadom, jer smo malo ranije pokazali da se Zapadu može odupreti. Rusija je velika, ali čak i velika potreba da se uči. Za nas Srbe Rusija će uvek ostati velika i moćna kultura kojoj nekako pripadamo samo zato što smo Srbi. Važno je da zajedno delimo odgovornost za zaštitu istorije, kazao je prononsirani velikosrpski sveštenik Đogo.
“Slobodna Bosna” pisala je o smrti novinara Riste Đoge. Više pročitajte OVDJE!
